Уобичајено је од аутора када пише да у самом уводу писаног дела,
да индикације о теми коју жели да представи, а да та тема не одудара од
наслова. Већи део свог живота сам провео за тастатуром и увек до сада сам се круто
држао тог правила. Овог пута ћу од правила одступити, тако да ће читалац
схватити разлог овако једног неуобичајеног наслова тек при самом крају. Испашће
тако да се закључак и увод поклапају.
Није ми намера да никога замарам, али јесте жеља
да подстакнем на дубоко размишљање онога ко се буде заинтересоваo за тему и не изгуби
стрпљење да целокупни теккст прочита до краја, под условом и ако у ствари будем
у стању да постигнем замишљени циљ, јер је тема прилично озбиљна и захтева
много времена да би се могла правилно предсравити. А времена је увек мало пошто
дан има само 24 часа.
Не знам како сам јутрос наишао на идеју да се
мало више заинтересујем о теми прогнане жртве Владике Артемија и његових
прогонитеља. Можада је то један недавни састанак, о коме не бих сада и не бих
да износим са ким, био подстрех. Мислио сам да ћу на том састанку имати
противника када је у питању мој став у вези прогона Владике Артемија, јел је
саговорник још увек члан епископата којим диригује ЦК београдске патријаршије,(
никада нећу за такав епископат рећи да је он део СПЦ), али десило се обрнуто,
сговорник је одмах стао на моју страну, и изразио своје неслагање са одлуком и
диктатом београдске патријаршије. Значи
ли то да и у таквој организацији која је сасвим потонула не само у јерес, јели,
ко сам ја да о јереси расправљам, већ у један олигархијско тиранијски
тоталитаризам, постоји неко ко још реално и разборито размишља?
Пишући недавно на енглеском на тему: „Да ли је
вашингтоски политички олош ментално оболео?“ - по закључку да јесте, слично сам
питање пре спомнутог састанка поставио и за ЦК београдске патријаршије, па сам
када сам видео да баш и у потпуности није, се мало охрабрио да има наде да се
из ћорсокака таме на неки начин дође до светлости, те се јутрос одлучих да
видим како би то могло да се изведе. Но чим на интернет претраживачу (Google) написах реч
Артемије појави се следеће: Писанија Грешног Милоја.
Кликнем на презентацију, када, и са изненађењем
нађох се на електронској мрежи Новинар.де
помало за мене и заборављена презентација, пошто је Новинар спао једино на професора
Турлакова који и заиста лепо пише, али читати стално једног аутора понекада
може да постане заморно. Ево новог аутора помислих, за мене извесни, јер ми
није до сада, једино као кроз маглу, познат, Др Миодраг
М. Петровић. Баш лепо помислих да Мидрг Др Петровић уноси неко ново освежење
за овај електронски магазин после дужег периода једне монотоније.
На жалост, осим
једне беспотребне растегљивости никаквог освежења тамо није било, а та
растегљивост је усмерена и све се свело на канонаду опаке клевете и оговарања у
првом реду Милоја Стефановића (Грешног Милоја) а онда и испаљивања углавном
ћоравих хитаца на Владику Артмија.
Некако сам издржао
да списаније клеветника Петровића ишчитам до краја, иако ми је после било потребно
мало више одмора како би се стомак који још увек добро вари, смирио. Каква
нискост једног човека који испред свог имена ставља префикс Др? То би Др требало
бар нешто да значи ако ништa друго oнo бар да се држи ниво достојанства и академске културе.
Мада из самог
списанија Петровићевог се тешко може закључити око чега је спор настао али из
онога што je презентирано се бар
моло да видети како на веома ниске гране, неко, без обзира на ниво који у
друштву поседује, може да падне. „Они који расправљају о стварима које се тичу
јавног живота морају бити ослобођени, мржње, злобе, осветољубивости,
користољубља, пакости и лицемерја. Ови и овакви осећаји увек навлаче маглу на
ум па тако ум није у стању да донесе праву оцену, сагледа правилно ситуацију и
да донесе разумн суд.“
И управо уместо да
се ослободи негативних порока Др Петровић се у њих заплео толико, тако да
стварно није могао, чак и да је хтео, да о проблему о кога се спотакао да
правилан суд. Поред лицемерја, пакости и дубоке мржње он злобно и осветнички
удара на противнике, које је на крају и сам, то наравно није свестан да је тако
написао упорно покушавајући да истакне његов али не и реални разлог своје
осветничке природе, ставио је чак, и просечном читаоцу до знања, да је противвике
сам произвео, па тако ти противници испадоше виртуални, а рат професорев чист
виртуалитет.
Петровић наводно
штити, и фокусира своју тематику око извесне монахиње Јелене Нововазнесењске, коју узима у заштиту против острашћених
„секташа“ Милоја и Артемија, док је с друге стране монхиња Јелена по аутору анђеоски
лик, који иако је кренула уз споменуте „секташе“ па сада пред њих износи
ирационалне захтеве, због чег је аутор ослобађа секташтва, тако она постаје
главни јунак у научној причи, што је по академику наравно њена позитивна врлина,
па и бити секташ само ако се секташима противиш? Чудотворан начин како се неко тако
једноставно и лако може ослободити секташтва.(сиц) Ја не мислим да би се
оваквом контрадикциом служили и јунаци из моје приче коју сам предходно
споменуо, за које се запитах да ли су ментално оболели?
Петровић наводи како
је та монахиња коју је раније сам Милоје штитио и због које је био претучен од
потомака удбе, тражила да јој Владика Артемије у манистир, вероватно којим
настиојава, упути духовника по њеној вољи.
А када се то није догодило онда је избио сукоб, у коме сада она постаје „жртва“
пожара који подмећу Милоје и Артемије???
Петровић сада
покушава да Милоја преклопи својом академском титулом, јер за бога где тај, и
како тај „неандреталац“ да се ухвати у коштац са једним академиком? У реду,
академиком али ког нивоа? Академик који каже да је стручњак за канско право,
покушава без суда и пороте да изрекне пресуду, и то кривичног карактера, али да
нам мало шта каже о сведочансву и колико су поуздане тврдње које у сведочењу
износи главни сведок тужилашта, који истовремно постаје жртва „озоглашеног“
Милоја Сзефновића. Једини исказ главног сведока који је истовремено и тужиоц,
бар како сам ја разумео је један нелогичан захтев. Овде се природно намеће
питање: Због чега онда академик тужиоц, пошто је већ изрекао пресуду крије и
остале исказе, свог сведока? Па тако нам ништа не вели који су мотиви те
монахиње да изричито тражи да јој се на располагање стави духовник по њеној
жељи. Сем ако није у питању љубавана, нека прикривена идила, овде нема никакве
логике за нелогичан захтев. Овакав начин приступа правној процедури и изрицању
пресуде, је релативно присутан у добром делу епикпопата ЦК београдске
патријаршије која суди, пресуђује и изриче пресуде по инквизиторсом концепту,
сводећи се на тај начин на квзи-духвно судства. То, када је у питању
квзи-духовно судство, које је и породило камен спотицања који се зове Артемије,
а када је у питању квази-грађанско, онда се у овој процедури у модерној ери
највише истако инквизиторијум из Хага који је толике српске сужње утамничио.
Да ли је могуће или
је стварно и могуће да и један академик који би требао да се поистовети са елитизмом,
а он се посотоветио са споменутом скоројевштином? Данас је све могуће пошто и
први инквизитор хашког подземног суда пише да је илегално легитимно.
Не знам, тешко ми је
било да путпуно решим загонетку али се природно намеће питање, да и сам
академик Петровић којим случајем свесно
или несвесно, нам, жељно или нежељно, на овај начин показује, прикривено сопствену
унутрашњу природу, заборављајући при томе како се негде другде представљао.
Хоће то, изгледа код академика овакве врсте, њихова се природа нарочито испољава
у краткоткој меорији, од које неизоставно настаје последица лошег памћења.
Да би се извукао из
замке у коју је смог себе увукао он се онда хвата за мотив „прогонитеља“
споменуте монахње. И основни мотив „прогонитеља“ се сатоји у томе што су
манастир у коме столује монахиња и манастир у Чачнској Лозници који је
задужбина Гершног Молија у близини, па да се спречи утицј популарне монахиње, (да
не беше Петровића ја не бих знао да и монахиње попут филмских и позоишних
глумица се боре за јавну популарност, али у суманута времена све је могуће) те
да се верници преведу у Лозницу, онда се монахињи ни под разно не сме ставити
на располагање духовник по жељи(!?) Овакву премијеру у холивудске сценарије би
било тешко укомпоновати, а некамо ли у представи од стручњака који се бави
црквено-правном науком.
Када је код овога и
сада када је то по Петровићу учињен страшан црквено-кривични прекршај а пошто
ни једн легални поступак који се води по кривичним процедурама, не би, ако би
он био и правилно спровођен, како крајњи исход не би био једностран, не би смео
да прође без пороте, па када бих ја којим случајем био поротник у спору који
покреће академик Петровић, мене његова стручна тврдња не би могла да убеди да
гласам да се на основу ње, окривљеном изрекне смртна казна. Али ко зна по
једном академику, и то је данс, у овом свету у коме оно што би требало да је
горе стоји доле, а оно што је лево постаде десно, је могуће и прихватљиво али то
само професору и онима који заступају погледе
сличне његовим.
Можда би било боље
да се велики стручњак за правну науку, како себе Петровић представља, обрати
Џону Ма-Каину, који ових дана пристиже у Београд, да подржи новоизабраног
председника Курјачића. Поротник Ма-Кајин који углавном не зна абсолутно, ни шта
је лево а некамоли десно би подржао став просекутора Петровића. А још када се
ту надодају и други са ове и оне стрне океана, као на пример Јефтићи, Рдаовићи,
Буловићи, Добријевићи, Шибалићи и њима слични, онда је композиција са нотама на
истој октави добила свој прави карактер.¹
Трамп је јавности
открио да је Ма-Каин завршио војну школу са најнижом оценом у класи, па је тако
остао увек, док га војска није најурила, најнижи у рангу. То је био и онда када
су га Вјетнамци заробили и затворили неколико дана у свињац. Овај психопата
који тврди да када је једне Бадње Вечери просипао бомбе по Ханоју, гледајући
како доле све гори у пожару, да је вели он, све то доживео као један најлепших
ватромета у његовом животу, се и те како уклапа у становиште Миодрга Др
Петровића. Будући да је он поред трговца људским органима Кушнера био један од
најјачих гласноговорника против Владике Артемија с ове стране океана, препоручујем
га тужиоцу Петровићу као поротника тужилаштва, који свакако би подржао „доказе“
тужиоца, али не и ја и огроман број хуманих личности овога света, који овакве
ћораве работе којима се служе споменти не могу ни да помисле а некамо ли да их
прхвате и подрже. Једино сада остаде да се реши да и сам академик који држи
страну Кушнера, Олбрајтових, Клинтонових, Ма-Каинових, да и он којим случајем
није у истом рангу који је јавности представио нови шеф „Беле“ Куће са реке
Потомак. Истицање споменутих је било непходно да се заиста, једном за сва
времена да сагледати којем и каквом удружењу припадају сви, они који су се
ставили у службу прогона Вледике Артемија. Дакле удружењу слободних психопата.
Поред затворенох постоји и отворени санаторијуми.
Да би нам доказао да
ми који смо решени, наравно свак из сопствених и различитих побуда, да бранимо
Владику Артемија од хијена из ЦК београдске патријаршије, смо „секташи“ Др
Петровић се разбацује правилима не само Св. Апостола већ и онима која су иходн
древних Васељенских сабора. Где би пре
овај стручњак да нас својом науком одврати од страшног чина секташења, него ево
сада када је све готово, и када се назад сигурно не може, се јавља?
Не улазећи у то,
колико правила на која се позива просекутор Петровић, немам времена да их читам,
су релевнтна или не, да се по њима „секташима“ којим и ја ето припадам, суди и
пресуђује, хтео бих ипак да га нешто упитам. Како би он назвао појаве у
последње време где се у богомољама нарочито овде на овом континенту, где ја
живим емитује иструментална музика и аплаудира деци која испред иконостаса
изводе представе? Да то случајно по
просекутору Петровићу није неко ново откриће за које ми архаични и
конзервативни „секташи“ до сада нисмо знали, па се то откриће као и литургијске
новаторије почиње на мала врата под разним изговорима убацивати, у Православне Храмове, који по
стилу припадају Логосу Византијске Цивилизације а не било коме другоме који
подржавају друге секташке квази-
културе, замишљени тако да они представљају Христов гроб, па у таквој атмосфери,
у гробу страдалника, до сада бар, правило је било да се не могу изводити јавне
представе, нити слушати иструментална музика, јер, се то двоје не уклапа у споменути
стил и композицију. Те богомоље, овде, пре ових, ја их зовем скоројевићких узурпатора,
народ је на овом континенту подизао
одвајајући од уста, па уместо да тај народ ужива у плодовима својих достигнућа
због новотарскиог скорејвићства он се
некако повлачи у страну. Зато, и питање, да ти новотарци узурпатори, а не ми
конзервативни арахаичари нису случајно секташи? Ја тврдим да јесу, а нека ми
сада стручњак за црквено право објасни, ако ја нисам у праву које оид
страовековековних правила на којима се и темељи стилистика Византијске Културе
одобрава ову појаву? Где су овде закон и
правда?
Као некадашњи
професор сa Теолошког
Факултетета, нека нам Петровић објасни како се он осећа, штo добар део његових студената,
бар оних са којима сам ја разговаро при спомену Логоса у Византијској Култури,
ме бледо гледају као да никада за тај термин до сусрета са мном нису чули? И
такви су код таквог предавача добијали прелазне оцене!!! Не знам да ли и у
школовању теолога постоји рангирање, ако постоји онда су студенти Петровићеви
као и питомац Ма-Каин до живота последњи у рангу, па и не обраћају пажњу на то
што се челници епикопата београдске патријаршије зближавају и као слугање се
клањају криминалним педофилима из ватиканског подземља. Постоји и слика једног
члана споменутог епископата који се са Бургоглијем када је овај наименован за
последњег шефа споменутог педофилског криминалитета сликао под
руку. Тешко је кроз ову илустрацију препознати, ко је овде невеста а ко
младожења. Обоје су стари, али и Макрон има за невесту баку од њега стрију
тридесет година. Да сам академик у рангу Петровића радије бих се овом темом
позабавио, него оном клеветничком, којом се он бави и од које хуманост сигурно
неће имати никакве користи.
Цинизам, а не, циник
је нешто друго, он се не слаже са тврдљама других иако су тврдње реалне и
фактуално потврђене. Овде се ради о нечем другом. Истичући читав низ споменутих
црквених правила и позивајући се на њих Миодраг Петровић академик, научни
сарадник, професор емиратус и доктор наука, да би умањио па онда и „усмртио“
личност и величину Владике Артемија се позива на њих. Али, на овом месту не не може
употребити израз циник, он је нешто друго, он се са нечим другим поистоветио. Убрзо,
видећемо са чим.
Како рекох
исчитавајући чланак Др Петровића једва
сам се као кроз маглу негде у подсвести присећао имена. Пожаливши се на
списаније његово неким пријатељима почеше да пристижу нека друга писања
споменутог професора, на тему Артемије. Па ми се зато наметнула помсао, који је
Миодраг прави? - онај из прошлости или овај из садашњости? Како год и из било којег положаја, из било
које перспективе да се гледа, онај из прошлости је лажан превртљивац, а овај
садашњи, опијени је онај прави, злобни и злонамерни. “In vino veritas.” Није ово беспотребно речено. Не,
не мислим ја јер, то и не могу да докажем да је чак и стварност да је научни
сарадник опијен од вина, вискија, водке или ракије. Постоје разне врсте
опојности и пијанства, а у таквом стању људи чак и они патолошки лаожови
проговоре истину.
Па у тој целокупној
опојности тврди Петровић да је Владика крив и да се страшно огрешио о црквна
правила која нам ставља на увид. Тачно, када је трезан професор Петровић је
рекао, што је и истина, да су окупатори, уз помоћ унијата из ЦК београдске
патријаршије, и албанске полиције протерали са упереним бајонеима Валдику са
његовим монаштвом из његове, епархије, и предали га њиховом полубрату полицији
Београдског Пашалука који су реинкарнирали комунисти, која води наследство и
школована је по угледу на првог прогонитеља свесрпског са Космета, колевке српске културе и цивилизације, дакле полицији која се одшколовала по угледу
на озну и удбу. Када се Др Петровић опио, он нам открива право лице, па тврди
како је Владика, ваљде хоће да каже самовољно извео чин упада у туђу епархију.
Значи он је унапред
прокалкулисао, сам или у договору са унијатима, како да забије валдици нож у
леђа. Прво да се претвара као да га брани од неправде, што је и заиста била и
остала неправда, целог сплета околности и метода којима је Владика у време
прогона био подвргнут, а онда у згодно
време, ако плод верољубивог и
правичног нардоа који се ставио у одбрани једне жртве, ако тај број правичности
нарасте до те мере и постане критична маса за епископат под јурисдикциом унијатске београдске
патријаршије, онда да му он својим академским „угледом“ извуче тепих испод
ногу. Сазнадох да је од самог почетка Петровић на томе ревносно радио. У прилог
сведоче многобројни податци које добијам од сарадника и пријатеља, ја не бих
сада да појединачно набрајам све његове покушаје, те да је ово последње само
кулминација онога из прошлости.
Због оваквог
понашања Петровић не може бити циник, циник не побија себе самога. Он је дакле
исти онај плод исте бљке, која семе сеје на обе стране океана, производи плодова
те биљке, у мојој аналитичкој причи су описани као израслине које ходајау са
две ноге, са озбиљним менталним обољењем. Јер за њих Трамп беше, вулгариста,
особа без председничких манира, сексуални силеџија, манијак и тако редом. А
када Трамп наручи бомбардовање Сирије, онда посдаде њихов понос, идеал, са
преседничким манирима и особинама. "O
tempora o mores!"
Да оставим више
Петровића по страни, због њега не бих написао ни једне речи јер не мислим да је
вредан губитка оволиког мог иначе драгоценог времена. Има неко други кога не
могу да заобиђем и због кога сам све ово до сада исписао.
Када, сви су
изгледи, да нико од постојећих часописа и листова који воде ревносни и
патриотски Срби није хтео објавити списаније Др Петровића нашао се споменути минхенски
Новинар.де. Чак изгледа ни помиловани робијаш, подпароле,
сам се тако
подписује, уредник електронског издања београдске
патријаршије,
кичмоломац бискуп Новосадски Буловић, није хтео
објавити „научну
анализу“ Петровићеву али за то је услугу понудио Новинар.
Власник овог
електронског издања изгледа има још краћу моћ памћења него ли Др Петровић. Доста
година од тада је прошло, како је Владика Артемије био гост у Канади. Када је
од стрене ондашњег назови-епископа канддског умало та посета била оспорена, свесрдно
сам се заузео и на моју интервенцију, Владици би омогућено да посети Канаду. То
није важно.
Важно је нешто
друго, а то је да ми се убрзо после, или чак у време постете Влдаичине, власник
споменутог часописа, који објави списанија уперена против Валдике Артемија и
Грешног Милоја, обрати следећим речима: „Јанко и ми Срби у Немачкој би хтели да
нам помогнеш да у посету нам дође Валдика Артемије, да ли би био вољан да
помогнош?“ Повезао сам валсника Марјановића са ондашњим Владичиним секретарем
оцем, Симеоном. И Владика се под покровитељастом власника споменутеог
електронског издања убрзо нађе у Немачкој.
Када је посета
заврешена писао ми је тада одушевљени Срђан Марјановић: „Владика Артемије је сила
која покреће!“ Шта би сада? Зар сада када старц Артемије броји дане и вероватно
у потаји се моли Богу да га себи призове, мисли ли то тај исти Срђан да је
Владика изгубио снагу којом је некада располагао? Видео сам не баш тако давно
Владику, тачније прошлог септембра када је био у посети манастиру у Мичигену.
Јесте старац прегрмео године, али да разчарам мог пријатеља, није још увек
поронио и снагу изгубио. И онако доста
оболео, и у годнама још увек је он сила која покреће, и такав ће бити све док
по земљи хода, ма шта о њему други писали и мислили.
Са своје стране
могу само једно да кажем. Када се дигла хајка око Владике Артемија и када је
незграпни поп Јефтић са хеликоптером, који су му обезбедиле окупационе власти,
слето у седиште епархије Рашко-Призребске, видевши на неким снимцима ону
страшну утвару, налик на друмског разбојника, севну ми идеја да оно није никакв
Атанасије већ више сотона него било шта друго, те испред Атанасије додаох једно
„С“ те тако и надаље то С оста да сведичи о истини о ономе што је тај додатак и
у целости и стварности описао.
Чудни су ти људи
који поседују моћ покретачке снаге. Они могу да изгледају слабашни, болећиви,
минорни. Али они одолевају свему и луциферовим подметањима и сотонским силама. Виде
тог слабачног старца на кога се окомиле силе са две стране океана а он им
пркоси и свакој сили одолва на једн чудотворан по мени стојички начин. Уз
Артемија ја нисам стао као неки велики верник јер то и нисам, за то су други
много заслужнији. У време његовог прогона морао сам да савладам једно поглавље
из области права. Било ко како хтео и било шта мислио. Право је наука, и бави
се искључиво правдом. Било је, постоје, и биће аномалија које одудударају од ове
науке која се у целој историји свога постојања увек супротставља тим
аномалијама. Зато ја сам ту где сам са другима које прозваше секташима ја сам
из вере у љубав која се прожима кроз једну чаробну реч ПРАВДА на том месту и
том путу.
Зато: „Шта вреди,
ако анђеовске и и човечије језике говорим а љубави немам. Онда сам као прапорац
који звечи и звоно које звони.“ Речи апостолске касније и светачке Светог
Апостола Павла, нису испред себе носиле префиксе, професор, академик , доктор,
научник. Биле су то речи човека из народа који је правилно схватио предање
свога учитеља, и на један народски начин кроз велику љубав пренесене масама, у
оно време добрим делома, а као да је данас нешто другчије, заглупљеним, на
један прихватљив и упечатљив начин. Без љубави речи упућене немају никаву вредност
без обзира да ли су од обичне или академски узвишене особе. „Звоно које звони и
прапорац који звечи“ се односи на све и свакога подједнако када је у питању
недостак љубави.
Био бих пресретан
да сам уместо критике на једну страну да би љубав изрзио на другој моагао ту
љубав са обема да поделим. То је било тешко и немогуће. Они који себе нису у
стању да ослободе злобе, мржње, користољубља и других порока, никада неће бити
у тој позицији и тој моћи да створе велика дела. Они који делају без љубави,
могу само умиишљати да су у могућности да делају и правично и да су на путу да
остваре неко велико дело.
Моје искуство
говори другачије.
Априла 26,
2017, Лондон, Онтарио
Милијанко Бојић
Аутор је иноватор и сарадник Америчког
Института за дестилацију
Jедном сам се нашао у друштву
једног професора са локалне музичке академије.Сећам се добро како ми је у вези
неке друге теме у разговору напоменуо да ако једна организација која кроз
диалог жели решити неки проблем је неуспешна у
смислу ако у њој нема опречних мишљења. То ти је исто као када би један
композитор покушао да напише композицију са нотама на истој октави. Таква
композиција je заморна и
неефикасна.
